No alco no cry. Bezalkoholno vino

Samo lenji ne primećuju koliko se u poslednje vreme često govori o bezalkoholnim alternativama. Svako s vremena na vreme pomene čudesno piće koje ne izaziva mamurluk i daje osećaj pripadnosti društvu koje pije. Ali postoje i žestoki protivnici ovog fenomena. Hajde danas da razjasnimo kako vino uopšte gubi alkohol i zašto ga uopšte pijemo?

Krenimo od najvažnijeg. Zašto ga uopšte pijemo? Da, ljudi, prosto tako. Želim da sedim u društvu prijatelja koji slave rođendan, a ja ne mogu / neću da pijem, ali ipak želim da osetim atmosferu.

Vodom, limunadom i hladnim čajem ovde ne ide. Sva ta pića se, prvo, mogu popiti naiskap, drugo, služe da ugase žeđ i, treće, mogu da budu jutarnje piće, dok vino ima sasvim drugačiju društvenu ulogu.

Bezalkoholno vino ćete po staroj navici isto poželeti da „ispratite” vodom, prijatno je da ga vrtite u čaši (bar ne izgleda glupo sa strane), i takvo piće baš dobro pomaže da izbegnete dosadna pitanja „a što ti danas ne piješ?”.

Zato svima koji guraju nos u tuđu čašu i misle da u takvim situacijama možeš „samo da popiješ vode”, savetujem da nađu pametnija posla i odu da pipnu travu.

Odlično, sa najvažnijim smo raščistili. Sada malo teorije.

Postoje dva najpopularnija načina da naš omiljeni napitak oslobodimo etil-alkohola — vakuumska destilacija i reverzna osmoza (Bože, oprosti).

U oba slučaja prvo treba napraviti pravo vino — fermentisati sok od grožđa. Zatim se, u prvoj varijanti — vakuumskoj destilaciji — ono dugo zagreva na niskoj temperaturi (28 stepeni). Ovakav blag metod obrade pomaže da se sačuva veći deo ukusa i arome, a nama — da ne okrećemo nos od čaše. Ovo i nije baš nov postupak — 1908. godine ga je smislio Karl Jung (ne, ne onaj poznati).

A drugi način je užasno dosadan i dug za objašnjavanje rečima, pa ću samo reći da se vino prilično grubo razdvaja na alkohol, vodu i aromatsko-ukusne frakcije, a zatim se alkohol jednostavno izbaci iz jednačine. To je neprecizan i zahtevan proces, zbog kog piće izgubi ogromnu količinu ukusnih osobina i ispadne, iskreno, loše.

Ovo je metoda koju preziru svi vinari koji iole poštuju sebe. (Ako želite da kopate dublje, pročitajte knjigu Alice Feiring „The Battle for Wine and Love: Or How I Saved the World from Parkerization”.)

Pred nama je čaša običnog vina: uzmemo gutljaj i (plačemo od sreće) osetimo balans. Ta magična reč je ključ za razumevanje da li je napitak pred vama dobar. On ima telo, šećer, ukuse, arome, strukturu, kiselost i, ako govorimo o crvenom ili oranž vinu, tanine.

Samo time što mu uklonimo stepene, rušimo tu krhku kućicu od karata. Jer alkohol prvenstveno nije tu da bismo se „ubili” i prespavali jutarnji trening, već da drži tu krhku strukturu. On daje blago peckanje u grlu, daje vinu telo, naglašava arome, pojačava ukuse.

Dakle, kad ga uklonimo, jedna od nosećih „greda” nestaje i, u zavisnosti od toga koliko je početni materijal bio kvalitetan, naša kućica će ili pasti, ili ostati da stoji.

Zato dobro bezalkoholno vino često košta kao i obično. Štaviše, takvom piću je potrebna i postprodukcija, a savesni vinari rade sa prirodnim šećerima, ne dodaju veštačke arome i ne boje vino. Otuda i cena.

Hajde da izvedemo eksperiment.

Trebaće nam:

– Supermarket

– Novac

– Čaša

Postupak: Idemo u prodavnicu, kupimo tamo bezalkoholno vino za 400 dinara (ako ga nađemo). Dođemo kući, sipamo u čašu i uzmemo gutljaj. Pa kako je? Zakrckala vam je gleđ? Naravno.

A sada da probamo vino iz malo višeg cenovnog ranga. Na primer, Kolonne Null — projekat iz Nemačke, koji se prodaje kod nas u radnji.

Uzmete bilo šta iz njihove linije, sipate u čašu iiii… o, vau! Nije baš toliko „da razbija zube”, čak se vide i sortne karakteristike: kod roze ima telo, kod crvenog — tanine, kod penušavih su mehurići na mestu i proviri i malo kremastosti.

Ukratko, Kolonne Null je odlična opcija ako večeras nije taj tip večeri, a sutra ujutru imate važne obaveze!

A još mi se baš sviđa njihov slogan: «A BIG BANG WITHOUT THE BOOM»!

Želim svima veselo veče i produktivan dan! A ja idem da otvorim svoju bocu bezalkoholnog vina. Posao somelijera je težak — ponekad samo poželiš da bez posledica malo promešaš tečnost u čaši.