Tamjanika

Beli muskat ima najdužu pisanu istoriju od svih sorti. Poreklom je iz Grčke, u Francusku je stigao preko grčke kolonije u Marseju, u vreme Karla Velikog već se izvozio iz Frontinjana, a u nemačkim zapisima postoji od XII veka. Do Srbije je stigao davno i ovde je dobio svoje ime, ali je ostao južnjačko grožđe: rano pupi, pa ga prolećni mrazevi lako oštete, traži toplotu i dugu sezonu. Zato ga sade tamo gde leto dugo traje.

Miris muskata počiva na monoterpenima, a u ovim bobicama ih ima više nego u drugim vinskim sortama. Otud miris koji se ne meša ni sa čim: ruža, cveće, samo grožđe. Vinar može da ga pojača ili priguši, ali ne može da ga ukloni.

Crna tamjanika je posebna sorta, potomak bele. Isto grožđe u Hrvatskoj zovu muškat ruža porečki, u Južnom Tirolu rozenmuskateler, a DNK potvrđuje da je to ista biljka, koja je iz Dalmacije stigla u Alpe u XIX veku. U Srbiji je crnoj tamjanici dom Negotinska Krajina, gde je ima svega desetak hektara. Od nje se prave crveno i roze vino, i baš se to vino u starim pesmama o Hajduk Veljku zove rujno.

Muskat je stvoren za ljuto. Tajlandska i indijska kuhinja, sve sa čilijem i đumbirom: sladak miris gasi ljutinu, a gorčine, koja je pojačava, u vinu gotovo da nema. Sirevi sa plesnima su drugi par: tu miris ide protiv slanog.