Blaufrankisch (Frankovka)

Frankovka ima bogato poreklo. Po DNK otac joj je gue blan, srednjovekovna sorta od koje potiču šardone, rizling i furmint, pa su sve četiri sorte polubraća. I sama frankovka je postala roditelj: od nje i sen lorana je 1922. godine u Klosternojburgu dobijen cvajgelt, koji ju je kasnije prestigao po površini zasada u Austriji. Ona je i jedan od roditelja gamea, zbog čega su je u Hrvatskoj i Bugarskoj dugo zvali „borgonja“ i „game“, misleći da je to isto što i pino ili game. Onda je ipak urađen DNK test koji je pokazao: nije isto, ali jeste rodbina.

U srednjem veku su u nemačkim zemljama vina delili na „frenkiš“ i „huniš“: prva su smatrana plemenitim, a druga grubim. Tako je „blaufrenkiš“ u stvari „plava plemenita“, znak kvaliteta koji sorta nosi u samom imenu. Na papiru se to ime prvi put pojavilo 1862. godine na izložbi u Beču, a zvanično je usvojeno 1875. godine. Nemačko „lemberger“ potiče od grada Limberga u Donjoj Austriji, odakle su sortu vozili u Nemačku, a u Egeru je frankovka vremenom zauzela mesto kadarke u „bikovoj krvi“.

Tako su frankovku prozvali zbog toga kako se raširila po srednjoj Evropi i kako se ponaša u čaši: kiselost je visoka, tanin umeren, a vino pošteno pokazuje gde je raslo. Sorta rano pupi, kasno sazreva i traži toplotu, pa se najbolji vinogradi drže uz Panonsku niziju. Frankovka se prepoznaje po biberu: crna višnja sa biberom i začinima je njen potpis, i u Burgenlandu i u Krajini. U hladnijoj godini ima više bibera, u toplijoj više voća.

Frankovka je stvorena za hranu krajeva u kojima raste. Dimljene kobasice, gulaš sa krompirom, špecle sa sirom, sve sa paprikom i dimom. Kiselost skida masnoću, biber u vinu hvata biber u tanjiru, a tanina ima dovoljno za meso, ali ne smeta povrću. Služite na 14–16 °C.