Grašac

Reč „rizling“ u polovini imena ove sorte je istorijski nesporazum. Austrijsko Welschriesling znači „romanski rizling“, mađarsko Olaszrizling „italijanski rizling“, i oba ukazuju na to odakle je sorta navodno stigla, a ne na srodstvo sa rizlingom. Genetika to srodstvo nije našla. Odakle je u stvari, ne zna se: pominju se sever Italije, Austrija i kontinentalna Hrvatska, a Hrvati graševinu smatraju svojom. U Srbiji se sorta zove grašac, a na starim etiketama – italijanski rizling.

Dalje na istok grašac je otišao još u XIX veku: 1892. godine austrougarski konzul je pozvan u Kinu da bude vinar i lozu je poneo sa sobom. Danas je tamo pod grašcem tri do četiri hiljade hektara, a kinesko ime se prevodi kao „plemenit miris“.

Neutralna sorta je za vinara čisto platno. U čeliku grašac ostaje ono što je i bio: jabuka, citrus, kiselost. Sa pokožicom se brzo menja: već su tri dana maceracije dovoljna da vino dobije punoću i notu zrelog koštičavog voća, a posle nedelja na pokožici nastaje oranž sa korom pomorandže, začinima i kandiranim voćem. Kiselost pritom ne nestaje, i baš ona grašac čini dobrom osnovom za penušavo vino.

Sparivanje zavisi od stila, a slavonski somelijeri su to odavno razradili. Mlad grašac iz čelika – uz hladna predjela, kulen i mlade sireve. Penušavi – leti, kao aperitiv. Oranž sa maceracijom podnosi i ozbiljniju hranu: začinjeno meso, gulaš, dimljeno. Fiš paprikaš ide uz svaki od njih, to je domaći par cele Panonije. Mirni grašac služite na 8–10 °C, oranž toplije, na oko 12.