Garnacha

Po ampelografskim podacima sorta je nastala u Aragonu, na severoistoku Španije: jedno od njenih starih imena je tinto aragonés, aragonsko crveno. Zajedno sa Aragonskom krunom raširila se po njenim posedima – u Kataloniju, Rusijon i na Sardiniju. Sardinci se s tim ne slažu: kanonau smatraju svojim i pozivaju se na nalaze drevnih semenki grožđa. DNK analiza je potvrdila da su kanonau, garnača i grenaš ista biljka, ali nije odgovorila ko je od koga preuzeo sortu. U Francusku je sorta stigla još u XIV veku, a do XIX veka je postala osnova južne Rone.

Garnača retko ostaje sama. U Šatonef di Papu često prave kupažu sa 70–80 % garnače, a širaz i murvedr dodaju boju i strukturu koje njoj samoj nedostaju; tu trojku zovu GSM. U Prioratu joj je par karinjan. Tanka pokožica čini garnaču idealnom sortom za roze – Tavel na Roni prave uglavnom od nje. A visok šećer vodi ka ojačanim vinima: Banjuls i Mori u Rusijonu su garnača čije je vrenje zaustavljeno alkoholom.

Garnača je vino za mediteransku hranu sa začinskim biljem. Jagnjetina sa ruzmarinom, paelja, povrće sa roštilja sa timijanom, sve u čemu ima maslinovog ulja i belog luka. Mek tanin dozvoljava da se služi i uz živinu i uz paradajz sosove. Mladu garnaču služite na 14–16 °C, blago rashlađenu, odležale kupaže na 16–18, i dajte im pola sata u dekanteru.