Pinot Noir

Pino noar je genetski nestabilan i na crnom čokotu se s vremena na vreme pojavi lastar sa belim ili sivim bobicama. Ako se takav lastar razmnoži reznicama, dobija se nova linija. Tako su tokom vekova nastali pino gri, pino blan i pino menije, koji su, naravno, zasebne sorte, mada su genetski isto grožđe s greškom u pigmentu. Registrovanih klonova pino noara ima više od hiljadu. Učestvovao je i u ukrštanjima: od njega i gue blana nastao je šardone, od njega i kaberne frana nastao je kaberne sovinjon.

Pino noar je u Galiji rastao još za Rimljana, a sistem po kojem se danas pije smislili su cisterciti. Oko hiljadite godine monasi u Burgundiji su primetili da se vino sa susednih parcela istog brega razlikuje po ukusu, pa su te parcele počeli da razdvajaju kamenim zidovima. Iz tako obeleženih vinograda kasnije je nastala klasifikacija gran kru parcela. Pino noar je za takvu podelu pogodniji od mnogih sorti: osetljiv je na tlo i položaj, i razlika između parcela u njemu je primetna.

U Šampanji je pino noar druga sorta posle šardonea, a vino od njega je belo. Sok se iscedi odmah posle berbe, pokožica ne stigne da preda boju, i dobija se blanc de noirs, puniji i voćniji od šampanjca samo od šardonea. Za roze penušavo sok se ostavi na pokožici nekoliko sati. Postoji i mirno crveno vino iz Šampanje pod imenom Coteaux Champenois; pravi se malo, jer se grožđe tamo više isplati za penušavo.

Pino noar je jedno od retkih crvenih vina koje se služi uz ribu. Losos i tuna sa roštilja su dovoljno masni da podnesu crveno, a kiselost pino noara tu masnoću seče bez teškog tanina. Patka sa sosom od višanja i kok o ven idu iz istog razloga, a oba para su burgundska. Uz pečurke i rižoto s njima ide odležali pino noar, u kojem se s vremenom pojavi šumska nota. Ljuto i teške soseve bolje je izbegavati, oni prekrivaju vino. Služite na 14–16 °C.