Šampanjac bez mehurića – Coteaux Champenois

Coteaux Champenois se postepeno vraća na police, mišlenovski restorani ga uvrštavaju u svoje vinske karte, sve češće se mogu sresti degustacije posvećene baš ovoj apelaciji. Lično, ja se tome strašno radujem. U ovom članku ćemo razjasniti kada je uopšte nastalo ovo vino i zašto je ponovo tako primetno.

Neverovatno je koliko je penušavi šampanjac popularan, a koliko je mirni nepoznat. Iako je upravo ovaj drugi bio prvo i jedino vino koje se proizvodilo u regionu sve do XVII veka. Upravo je on doneo popularnost prohladnim brdima Kot de Bara i doline Marne. Ali otprilike u XVII veku sve se promenilo, klima je postala hladnija, i rodila se Šampanja kakvu je danas poznajemo.

Hladne zime su često zaustavljale fermentaciju pre nego što bi vino bilo razliveno u flaše, a u proleće, kada bi temperatura porasla, kvasci bi se aktivirali, ugljen-dioksid bi se stvarao i ostajao u flaši. Ili pak ne bi ostajao, već bi izletao napolje. Monasi, uključujući i čuvenog Dom Perinjona, usput, smatrali su da su mehurići odvratni, i nimalo nisu bili srećni zbog flaša koje su letele po podrumu i eksplodirale.

Tako da je Coteaux Champenois upravo ona prava prva Šampanja.
Vina ove apelacije mogu biti i crvena, i bela, i roze, mogu biti nevintažna i vintažna. I pored velike trojke – Pino Noar, Šardone, Menije, dozvoljeni su i Arbane, Pinot Blanc, Fromenteau i Petit Meslier.
Odlično, istoriju smo razjasnili.
A sada da popričamo o velikom povratku mirnog šampanjca.

Klimatske promene širom sveta nisu mogle da ne dotaknu i Šampanju. Poznata nam je kao hladnija (ipak je to najsevernija vinska oblast Francuske), u poređenju sa, recimo, susednom Burgundijom.

Ali sada se temperatura u regionu podigla za 1,3 stepena u periodu od 1961. godine. Može delovati da je to sitnica, ali zapravo je to ogromna razlika, sposobna ne samo da promeni vreme berbe, već i da promeni pravac razvoja čitavog regiona.
Za penušava vina je takvo zagrevanje krajnje opasno, grožđe pri sazrevanju gubi kiselost, veoma važan deo ukusnog profila penušavog, pretvarajući vino u bezličnu bljutavinu.

Tradicionalni metod kojim se pravi penušavi šampanjac zahteva super kisela i bljutava bazna vina, a u sunčanijoj klimi to postaje sve teže i teže. Zato je za Coteaux Champenois to raj na zemlji. Pino Noar – osnovno grožđe u proizvodnji mirnog vina, sada može da dostigne onu potrebnu fenolnu zrelost, sposobnu da da izražajna crvena vina.

Ranije se često moglo sresti mišljenje tipa: Coteaux Champenois je neuspeli penušavac, ono što nije uspelo da se pretvori u njega. I neki ekspert bi sa dubokim uzdahom rekao nešto kao: “To je igrarija. Ako su sve snage bačene na penušavo, o kakvom kvalitetu može biti reči. Pa i flaše su ionako preskupe, iako ih prave od ostataka”.

Što preostane, najslađe je, da tako kažemo. A tom kaučnom ekspertu ćemo savetovati da bar malo razume temu pre nego što nešto kaže. Grožđe u Šampanji je zaista najskuplje na svetu, i ekonomija regiona se gradi na penušavom. Na jednu flašu mirnog vina dolazi 4 hiljade penušavih. Odatle nije teško zaključiti da će cena flaše bilo kog pića proizvedenog od grožđa u Šampanji biti nemala. Ali da li je to igrarija?

Naravno da ne. Glavno što treba razumeti, a to nije teško – za mirni šampanjac je potrebno drugo grožđe, drugi delovi vinograda, druga godišta. Drugačije mora biti izgrađen i sam proces vinarstva, naravno.

Mnogi Coteaux Champenois koje sam probala su ravni i bezizražajni, upravo zato što su napravljeni od grožđa namenjenog za penušavi šampanjac, po rezidualnom metodu.

Ali sada se slika menja. Veoma mnogo vinara obraća više pažnje na mirna vina. Za njih ta vina znače slobodu. Šampanja je najstroži region na svetu, a mlada generacija ne podnosi zabrane. I Coteaux Champenois je upravo to polje za eksperimente. Unutar ove apelacije za sada ne postoji pokušaj da se stvori onaj „prepoznatljiv ukus kuće”, što odrešuje (ne potpuno, ali ipak) ruke stvaraocima.

Na primer, u Coteaux Champenois se veoma često mogu sresti sorte grožđa koje gotovo niko ne koristi u šampanjcu sa mehurićima, kao što su Arban i Pti Melje. Eksperimenti se ovde dešavaju i iz tužnijih razloga – gotovo sva znanja o mirnom šampanjcu su izgubljena. I vinari sami pipaju taj put.

Poželimo im sreću, jer za nas, ljubitelje prirodnog vina, ovaj zaokret ka Coteaux Champenois je poklon. Osnovno grožđe je Pino Noar, klima u Šampanji je i dalje hladna, i na izlazu se dobija ultralako vino, po telu pomalo slično Trusou (Trousseau) ili Pulsaru (Poulsard) iz Žire. I na Burgundiju stare škole; što i nije čudno: regioni imaju srodna zemljišta (kreda, krečnjak), a klima Šampanje je sada otprilike tamo gde je Burgundija bila pre 30 godina. Veličanstveno, zar ne?

Mislim da će Coteaux Champenois tako i ostati nišni proizvod za entuzijaste i zaluđenike, samo što ćemo ovog puta dobijati mnogo kvalitetniji i dublji proizvod. Pa podignimo onda naše čaše za veličinu zaboravljenog vina – Mirnog šampanjca.

Belo mirno vino iz Montanj de Remsa. Jedna parcela Menijea, Les Greves, zasađena 1969. godine, od koje je 2022. godine nastalo svega 900 flaša. 12 meseci u bačvi dalo je svoje, i na izlazu imamo vino sa izraženom kiselošću, notama breskve, crvenih jabuka i vanile. Tanano i pomalo masnjikavo.

100% Pino Noar iz Kot de Bara, sa jedne parcele La Martinée, podario nam je crveni mirni šampanjac. Vino je odležavalo 7 dana u betonu, pri čemu je 50% grozdova bilo odvojeno od peteljki, a 50% – cele grozdove, odležane u bačvama od 300 litara. Sve to se u čaši pretvorilo u lako crveno, sočno, pomalo biberno, hrskavo: jagoda, malina i ostala bobičasta korpica.

I opet belo, ali ovog puta čak od tri sorte – Pino Noara, Šardonea i Pino Blana. Sve iz Kot de Bara, pa još i sa réserve perpétuelle, pokrenutom 2010. godine uz dodavanje vina čak iz 1982. godine! Sveže, jabučno-vanilasto, kamilično, veoma mineralno, snažno! Uzmite i stavite na policu! Posmatraćemo zajedno kako se menja!