Hajde da pričamo o pet-natu

Beleške na marginama o onoj malo mutnoj boci na polici, prvencu među penušavim vinima i kralju nepredvidivosti. Upoznajte Njegovo Veličanstvo, pet-nat.

Dakle, petillant naturel se bukvalno sa francuskog (a sa kog drugog) prevodi kao prirodno penušav.

„A šampanjac nije prirodno penušav, ili šta?” — pitaćete se.

Sve je prirodno, drugari.

Ali ima jedna caka.

Zamislite: ubrali ste grožđe,

iscedili njegov sok

i

…

odmah (pa, skoro odmah) sipali u flašu.

Bez posrednika i trećih lica, kao u već pomenutoj Šampanji, na primer.

Sok počinje da vri i, pored toga što naši najbolji drugari — kvasci — jedu šećerić i pretvaraju ga u alkohol, oni oslobađaju toplotu i još jedan proizvod svog života — CO₂, ili, prosto rečeno, mehuriće.

A kroz zatvorene čepiće nemaju gde da pobegnu, pa se naše mirno vino pretvara u penušavo.

Tema je stara kao svet — nije slučajno da je drugo ime ovog načina — méthode ancestrale, ili „metod predaka”.

Na kraju dobijamo završenu fermentaciju u boci, koja daje ne mnogo agresivne mehuriće, pripitomljene običnim pivskim zatvaračem (čije je pravo ime — kronen-čep).

Zbog istog tog procesa pet-nat je skoro uvek pomalo mutan.

Drugari, to su naši kvasci odradili svoju smenu i uginuli, radnici. Ostavili su naše piće zamućenim, ili, kako svi sada volimo da kažemo, „cloudy” (malo se pravimo važni).

Zapravo, iz iste te priče svaki put se pomolimo kad otvaramo bocu: niko do kraja ne zna, šta je unutra, do trenutka otčepljivanja.

I baš zato ovo vrckavo piće može da opali mlaz u plafon,

a može da pusti samo slabašan puf pri otvaranju.

To zavisi od milijardu faktora — počev od količine šećera u boci, pa do veličine džombi po kojima se boca truckala, dok je putovala kod nas na večeru。

Svi pet-natovi imaju jednu brutalnu osobinu — neverovatno su gastronomski.

Blaga gaziranost, visoka kiselost i kvasni podton čine ga mega privlačnim za skoro svaku kuhinju.

Pored toga, pet-natovi praktično uopšte nisu vezani zakonima, pa vinari stalno eksperimentišu s njima, rade ono što nikada ne bi dozvolila još uvek konzervativna Šampanja, na primer (i nju mnogo volimo, ne brinite).

Da biste se uverili u to, predlažem da bacite pogled na boce koje vas čekaju na našim policama!

Roze (u stvari crveni) pet-nat od jednog ludog čike iz Mađarske.

Sedeo Horst Hummel u svom selu Villány, gledao svoje čokote Kekfrankosa i Portugizera, koji odlično uspevaju na lokalnim krečnjačkim zemljištima, i pomislio: zašto da ih ne spoji u penušavom?

Na kraju dobijamo mehuriće koji udaraju ispod dijafragme, vuku svojom animalnošću, iznenađuju mutnom i dugom voćnošću i paprenošću. Nije preterano kiseo, ali je živahan i energičan — biće sjajan pratilac za svaki sto, i još će vas prijatno iznenaditi — nije da svaki dan pijete crveno penušavo.

Narandžasto ludilo iz Alzasa (tamo je sve jako dobro sa ćilibarnim nijansama).

Silvaner i Gewürz — na dvonedeljnom odmoru sa pokožicama, odležani u polutonskim buradima i staklenim sudovima, daju pikantan osećaj toplog povetarca u kuhinji kod bake koja kuva džem od kajsija sa začinima.

A nežan, ali primetan tanin tera vas da još više razvlačite zadovoljstvo, da mljackate i grickate, recimo, piletinu sa roštilja ;)

Vitak i uzdržan portugalski pet-nat — kao da je suprotnost kralju po figuri, ali ne i po naravi.

Veličanstven, ponosan, odrastao u dolini Lima (Vinho Verde) na severu Portugala, u svežoj i vlažnoj klimi, Loureiro će voditi glavnu reč — i nije bitno da li ima gastro-pratnju na stolu ili će sam preuzeti udar.

Uspeh zagarantovan!