Tempranillo

Jedna sorta, pola tuceta imena, i sva su španska. U Riohi je tempranilo, u Riberi del Duero tinto fino ili tinta del pais, u Toru tinta de toro, u La Manči sensibel, u Kataloniji ulj de ljebre, „zečje oko“, po obliku bobice. U Portugalu isto grožđe zovu tinta roriš i aragoneš i stavljaju ga u porto. Dugo se smatralo da je tempranilo rođak pino noara, jer mu liči bojom i ukusom. Španski genetičari su 2012. godine pronašli prave roditelje: beli aljiljo major i gotovo iščezli crveni benedikto, oba iz doline Ebra. A sa pino noarom srodstva nema.

U Riohi su reči na etiketi propisane zakonom i govore o odležavanju. Crianza znači najmanje dve godine odležavanja, od toga godinu u hrastu. Reserva znači tri godine, godinu u hrastu i pola godine u boci. Gran Reserva znači pet godina, dve u hrastu i dve u boci. To su minimumi, ozbiljne kuće ih premašuju. Joven nema obavezno odležavanje, to je mlado vino za narednu godinu. U Riberi del Duero su pravila slična, ali vinogradi tamo leže na 850 metara, noći su hladne, pa je vino tamnije i punije od riohanskog.

U Riohi ga služe uz čuletiljas al sarmjento – jagnjeća rebarca pečena na suvim izdancima vinove loze. Dalje po spisku sve špansko: hamon, čorizo, mančego, paelja sa mesom. Mlad tempranilo bez hrasta se služi blago rashlađen uz tapase, odležali Reserva uz pečeno meso i pečurke. Služite na 16–18 °C.