Master Sagmeister. Beli počinju.

Kad sam stigao u Srbiju i bacio se na bela vina, veoma brzo sam se razočarao — većina je bila teška i alkoholna. Isto tako brzo sam se, uzgred, i obradovao, kad mi je u ruke, a zatim i u čašu, dospeo Furmint od Erne Sagmeistera.

Izražajan i oksidativan, istovremeno je čuvao nedirnutu svežinu i blistavu eleganciju. Bio je to 100% pogodak pravo u srce, jer sam poslednjih par godina prosto ludovao za sortom Furmint — još uvek tako mladom i stidljivom na svetskoj sceni.

Ne ulazeći previše u nijanse, počeo sam da grabim sve boce sa omiljenim prezimenom i natpisom Furmint. Sve je bilo tako različito i tako divno. Zatim je usledila poseta Erneu (toplo preporučujem, a gulaš nam se i dan-danas sanja), slepa degustacija različitih Furminata i bliže upoznavanje sa njegovim pojedinačnim vinogradima u bocama. Posle toga sam shvatio — vreme je došlo. Sakupili smo ozbiljnu kolekciju starih godišta i pokrenuli nekoliko vertikalnih degustacija. Kao i u šahu, prvi su igrali beli.

„Devas" i „Kanias" sa zastrašujućim oznakama entry-level nisu privukli mnogo ljudi, ali, ruku na srce, ova degustacija je pravljena „za sebe". Više sam želeo da podelim emocije, pa čak i da njima počastim, nego da slušam mišljenja. Sebično, da. Da mi je stomak i jetra malo veća, ne bih bio takav sebičnjak i sve bih popio sam. Tim pre što vinograda Kanias kod Ernea više nema, pa smo nostalgisali za nestalim. A Devas je uvek dobar. Za mene je ta reč sad sinonim za vrhunski kvalitet po pristupačnoj ceni.

Tada smo prešli na ozbiljnije figure i organizovali degustaciju vinograda „Kew" od 2015. do 2023. godine. Tu je vinoteka već počela da puca po šavovima, a teruarski granit koji smo doneli probalo je nekoliko usta.

Za aperitiv smo otvarali penušavi Furmint klasičnom metodom. Bože, nadam se da ovaj blog ne čita previše ljudi, inače ovog eliksira uskoro jednostavno neće biti. A lansiranje je, uzgred budi rečeno, tek planirano za 2027. godinu.

Iz nekih razloga na etiketi ne može da piše Kamen, pa se tu nalazi njegov mađarski ekvivalent (ali to je i dalje isti granit) i, naravno, sama slika. Ova vina su o strogosti, balansu i volumenu. Više o ukusu nego o aromatu. Sve onako kako ja volim.

Hajde odmah da izvučemo zaključak, pa ću tek onda ispričati o svim „Kjuškama", da znate kako mi uživamo. Ali i da ostavimo to za istoriju, kao multivintažno sećanje.

Dakle, prvo — lepo je. Na Balkanu vina, naravno, nisu šeneni ni šampanji, u njih je ciganskom iglom ušivena egzistencijalna brutalnost, pa kiselost i eleganciju tražiš u pećini bez baterijske lampe. Ali kakva sreća kad ih pronađeš!

Drugo, ako ste hteli da razrešite pitanje mineralnosti i prisustva soli/krede/lomljenog granita na jeziku, ovde imate čitava kolica. Idealan događaj da se oseti kako godine mogu da utiču na jedan stil.

Treće, elegancija sa prstohvatom ludila — to je ono što tako privlači i traži se u vinima. Nadam se ne samo od mene.

Za one koji su u potrazi za ovim sjajnim vinima, napisali smo