Duša monaha: Akaki Homasuridze (Gabriel's Wine) o Gruziji, veri i vinima iz kvevrija

Posle više od pola godine života u Gruziji i dalje mislim da se tamo prave najbolja narandžasta (neka mi Gruzini oproste) vina na svetu. Mnogo sam želeo da Srbiju upoznam s pravom Kahetijom: moćnom, složenom, slojevitom. Taj zadatak smo delimično već ispunili, ali vino se potrošilo i trebalo je ići dalje. Zato sam u maju otišao na sajam Zero Compromise.

Bilo je mnogo starih dobrih utisaka, ali sam želeo da donesem vina koja nisam uspeo da probam dok sam živeo u Tbilisiju. Gabriel's Wine. Nekome će ova vina možda delovati pomalo staromodno, ali za mene su ona pravi glas Sakartvela: vina koja odražavaju istinski duh zemlje i njen jedinstveni kulturni kod. A vino pravi monah! Da, da, pravi pravcati. Ali hajde redom.

Oče Gabrijele, dobar dan! Tradicionalno, prvo pitanje: da li ste ikada pomislili da će vaša vina jednog dana stići u Srbiju?

Dobar dan. Nikada nisam mogao ni da zamislim da će moja vina jednog dana stići do Srbije.

U manastiru ste živeli i radili 27 godina. Ispričajte nam ukratko o tom iskustvu: šta vam je pomoglo, da li se ono razlikuje od onoga čime se sada bavite, ima li nečeg posebnog u tome kako vino pravi religiozan čovek?

Manastir je mesto gde se život čoveka i ceo njegov pogled na svet menjaju iz korena. Mislim da ni ja nisam bio izuzetak. Vino je za mene počelo da znači mnogo više od običnog pića. Kao što znate, vino je jedan od središnjih elemenata Svetog pričešća u pravoslavnoj crkvi, i to mu je u mom životu dalo mnogo dublji smisao.

Da li sebe smatrate naslednikom porodične vinarske tradicije? Kakav je odnos prema vinu bio u vašoj porodici dok ste bili dete?

Da, imao sam čast da nastavim vinarsku tradiciju porodice. Mislim da sam se prilično dobro snašao. Siguran sam da bi moji roditelji bili veoma srećni da vide šta je iz toga izraslo. Vino je uvek bilo u središtu naših porodičnih trpeza i proslava, pa sam još od detinjstva prema njemu gajio posebno poštovanje.

Koliko vina dnevno popije prosečan monah? :)

Teško pitanje. Sve zavisi od doba godine, od toga da li je praznik i, naravno, od samog monaha, odnosno od toga koliko sebi može da dozvoli 😉

Kada ste napustili manastir, da li ste tačno znali čime ćete se baviti? Nastavak vinarskog puta: da li je to bila vaša lična odluka ili želja prijatelja i rodbine?

Kao što znate, praviti vino nije lako, to je težak fizički posao. Otac više nije mogao da se bavi podrumom, a moja braća su više volela jednostavnije, savremene načine pravljenja vina (mada danas sa zadovoljstvom piju moje vino). Tako da je odluka bila prilično očigledna.

Vi ste i kovač, sirar i, po svemu sudeći, pekar. Da li je i to odjek života u manastiru ili ste to naučili kasnije? Sa sirom i hlebom je jasno, uz vino treba meze :) A kako pomaže kovački zanat?

Roditelji su nas od malena učili da cenimo rad, pa mi nijedan posao nikada nije bio stran. Osim toga, u našoj porodici je uvek bilo mnogo ljudi zlatnih ruku, možda nam je to jednostavno u krvi. Oduvek sam sanjao da savladam drevnu gruzijsku veštinu kovanja čelika i na kraju sam i taj san ostvario.

Malo tehničkih podataka: koliko vinograda imate, gde se nalaze i koje sorte koristite?

Pored kuće imam skoro pola hektara vinograda. Zbog nedostatka zemlje ne mogu da posadim više loze, pa deo grožđa kupujem od organski sertifikovanih gazdinstava. Radim sa sortama Rkaciteli, Kahuri Mcvane, Saperavi, Činuri i Tavkveri.

Tradicionalno gruzijsko vinarstvo: kakvo je ono? Kako biste ga opisali iz svog ugla? Da li se vaše vino razlikuje?

Na svetu ima mnogo velikih vina, i smatram da tradicionalno gruzijsko vinarstvo, sa odležavanjem u kvevrijima, zaslužuje svoje mesto među njima. Sovjetski period je ostavio traga i na našoj vinskoj kulturi, ali se nadam da će naša vina i dalje dobijati zasluženo priznanje, zahvaljujući našem stalnom trudu, ali i ljudima poput vas i mnogih drugih ljubitelja gruzijskog vina.

Svaki vinar ima svoj rukopis, kao i svaki majstor. Mislim da i moja vina imaju svoje lice.

Malo o vašim etiketama. Zašto su baš takve, ko ih je crtao i šta znače? Kuda vodi staza na etiketi Saperavija?

Podaci na etiketi su mnogo više od samog naziva vina. To je priča o vinariji i o čoveku koji stoji iza nje. Etikete je nacrtao moj bratanac. Na prvoj je monah koji zahvata vino iz kvevrija. Etiketa „Grubela“ govori o mom drugom zanatu, kovačkom. A etiketa Saperavija, čini mi se, prikazuje ceo put koji me je doveo tamo gde sam danas.

Na sajmu me je posebno oduševila sorta Kartlis Ghrubela. Koliko znam, vi ste jedini koji radi s ovom sortom. Krije li se iza toga neka priča?

Iza Grubele nema neke posebne priče. Jedan od glavnih razloga zašto sam je posadio jeste to što je to drevna gruzijska sorta zaista osobenog karaktera. Mislim da ste već imali prilike da se u to uverite.

Da li je postojao neki poseban trenutak kada ste se s ponosom osetili kao profesionalni vinar? Koji kompliment vam je najviše prijao?

Možda zvuči čudno, ali ni danas sebe ne smatram profesionalnim vinarom. Ono na šta sam zaista ponosan jeste svest da sam dao bar mali doprinos tome da svet upozna gruzijsko vino.

Primetio sam da su mnogi u Kahetiji počeli da se udaljavaju od moćnih vina i da se okreću lakoći i eleganciji. Da li pratite trendove u svetu vina?

Da, to je danas nesumnjivo trend u gruzijskom vinarstvu. Nisam protiv savremenih tehnologija niti protiv učenja iz iskustva drugih vinara. Ali ja lično ću i dalje ići putem koji je utaban pre mnogo vekova.

I za kraj: kakvi su vam planovi za budućnost?

Moji planovi su vrlo jednostavni: da nastavim da radim i da i dalje poboljšavam kvalitet svojih vina.

Tri stvari koje bi svaki Srbin trebalo da uradi na svom prvom putovanju u Gruziju?

Svima bih savetovao da bolje upoznaju Gruziju, a načina za to ima mnogo. Probajte naša vina, uživajte u našoj hrani i, nadam se, uhvatićete sebe kako već planirate sledeće putovanje u Gruziju.

Koje biste vino poneli na pusto ostrvo?

Kada bih morao da izaberem samo jedno vino, to bi verovatno bio Rkaciteli.

Preporučite film, knjigu i muzičara uz vaša vina.

Teško bi bilo izabrati omiljenu knjigu. Ali s filmom i muzikom je lako: „Amarkord“ Federika Felinija i Mark Nopfler.