Bumbar iz Vilanja: intervju sa Horstom Humelom

Pravnik koji je sve ostavio zbog vina — reklo bi se, šta tu ima da iznenadi. Horst Humel iznenađuje otprilike svime što se dogodilo posle toga. Razgovarali smo s njim o Vilanju, intuiciji i o tome zašto vinogradar postavlja pitanja čokotu. I ostali oduševljeni!

Šta vas toliko fascinira u Vilanju? U Mađarskoj postoje Tokaj, Eger, Šomlo — šta ste to videli u Vilanju čega nije bilo u poznatijim regionima?

U Vilanj sam prvi put došao 1997. godine, da bih pronašao najbolji teroar za crvena vina. Prelistao sam gomilu knjiga o mađarskom vinogradarstvu u biblioteci Humboltovog univerziteta u Berlinu i gotovo sve su se slagale u jednom: najbolje crveno vino u Mađarskoj pravi se u Vilanju. Moj blizak prijatelj iz Berlina — Mađar iz stare porodice koja se bavila zemljom i vinom — govorio je potpuno isto. Ukratko, izbora nisam imao: trebalo je ići u Vilanj.

Te iste, 1997, upoznao sam svoje sadašnje kolege, probao njihova vina i odmah shvatio: teroar je ovde izuzetan, i to baš za ozbiljna crvena vina. I da ću upravo u Vilanju moći da ostvarim ono što sam zamislio. A kolege su mi samo dale dodatnu sigurnost: svi su išli na niske prinose i na najviši mogući kvalitet.

I zanimljivo je — u Vilanju sam se na neki čudan način osetio kao kod kuće. Danas mislim da je stvar u zajedničkoj prošlosti: većina meštana ima istu porodičnu priču kao i ja. Starije žene su, na primer, govorile, razmišljale i kuvale potpuno isto kao moja baka.

Ako se region posmatra objektivno, u Vilanju ima svega što sam smatrao i što i dalje smatram neophodnim za crveno vino. Krečnjačka matična stena, a preko nje sloj lesa debeo oko 25 metara, i sam bogat krečom i magnezijumom. Mediteranska klima i reljef: planina Tenkeš, na kojoj leže vinogradi, i Meček kod Pečuja — zajedno štite Vilanj od hladnih severnih vetrova. Tako da sam ovde našao sve što sam smatrao neophodnim za svoje ideje o vinu. Ostalo je stvar tumačenja.

Kako uopšte stoje stvari u Vilanju sa prirodnim vinom? Da li je to primetna pojava?

Ne bih rekao da jeste. Osim mene, tu su samo Vasman i Čaba Malatinski, i svako od nas ide ka „prirodnom vinu“ svojim putem.

Da li osećate svoj uticaj u regionu?

Ako se pogleda u kom pravcu ide sledeća generacija vinara u Vilanju — sigurno ne.

A ako govorimo o tome kako se Vilanj vidi sa strane, onda su moja vina bar pomogla zainteresovanima da saznaju da prirodno vino ovde postoji. I da može ovde da se pravi, mada je to, naravno, i onako jasno.

Ispričajte nam o svojim švapsko-mađarskim precima. Da li je tačno da je mađarski deo porodice živeo nedaleko od Beograda i da je posle rata proteran?

Moja porodica se iz jugozapadne Nemačke preselila u Mađarsku 1792. godine, u selo koje se danas zove Kačarevo. Na nemačkom se zvalo Francfeld, a na mađarskom Ferenčhalma ili Ferenčhalom. Moj pradeda Jozef Miler bio je tamo vinar do 1945. godine.

Posle rata su moju majku i baku dve godine držali u logoru koji je bio napravljen u njihovom sopstvenom selu. Godine 1947. pobegle su u Austriju, a i ostatak rodbine je otišao tamo. Pradeda je, već kao logoraš, u Kačarevu vodio živinarsku farmu za partizane. Tako je i ostao u tom selu i tamo umro 1955. godine.

Da li u vama izaziva neki poseban osećaj to što ste se sada ponovo vratili u Beograd, samo ovog puta kroz vino?

Da, zaista mi mnogo znači to što su moja vina u Beogradu i to što vidim kako ih tamo primaju. Svega tridesetak kilometara zapadno od sela iz kog je moja porodica. Tamo gde je, na neki način, sve i počelo, makar se u početku i završilo tragično.

A važno je i zato što u Beogradu živi moj prijatelj, pisac Dragan Velikić, i nekoliko puta sam bio kod njega u gostima. Delom i zbog toga imam prilično blizak odnos sa gradom, koji mi deluje divno, živo i energično. I lepo mi je pri pomisli da su moja vina sada u Beogradu i širom regiona. Kao da tako i treba da bude.

Na organsku proizvodnju prešli ste 2008, na biodinamiku 2016, a 2020. ste objavili sopstveni metod NSW. Šta vas je navelo da stvorite sopstveni metod?

Pre bi se reklo da je NSW došao do mene nego da sam ga ja razvio. Sve se slagalo postepeno. Pre deset godina nisam mogao ni da zamislim gde ću danas biti, šta ću raditi a šta neću. Godine 2016. biodinamika mi je bila merilo svih stvari i radovao sam se već i tome što mogu sam da pravim preparate (reč je o biodinamičkim preparatima kao što su 500 — kravlja balega u rogu, 501 — mleveni kvarc u rogu, i tako dalje (prim. urednika))

Onda sam 2017. upoznao Kristofa Hoha i od njega saznao za homeopatski sumpor u vinu. Video sam da to funkcioniše i odmah pomislio: a zašto ga ne bismo koristili i za tretiranje čokota? Moj prijatelj i kolega Ralf Vasman mi je tada rekao da Georg Šmelcer to radi još od 2016. godine. Otišao sam kod Georga u Gols i, na kraju šetnje kroz vinograd, on je odjednom rekao da će verovatno uskoro odustati i od homeopatskih tretmana. Pogledao sam ga u nedoumici, a on je objasnio: mi ionako prskamo vodu, cela suština je u informaciji, a ona može da se prenese i meditacijom.

To me je istovremeno i zaprepastilo i osvojilo: iz nekog razloga sam odmah osetio da je u pravu. Samo nisam razumeo kako se to radi, kako ću ja da „meditiram“ nad svojim čokotima. Ali iskra je već bila upaljena.

Dve godine kasnije završio sam obuku za kineziologa po metodu „Omega Health Coaching“. I sam sam ga koristio kao klijent od 2006. i iz ličnog iskustva znao koliko je to snažna stvar. Tada sam i „razumeo“ Šmelcera. A usput sam shvatio još nešto: ta snaga ne deluje samo na čoveka. Deluje na sve živo: na čokot, na vino. Iz toga je i izraslo Natural Synergetic Winegrowing, NSW.

U osnovi metoda stoji teza: čovek je u stanju da svojom svešću utiče na procese koji se odvijaju u živom organizmu. A knjigu sam napisao da bi o toj tezi moglo ozbiljno da se razmišlja i govori — uzimajući u obzir dokle su danas stigle nauka, filozofija i logika.

Pretpostavljam da su vas mnogi već pitali, ali možete li još jednom da objasnite jednostavnim rečima šta je NSW?

NSW radi sa informacijom kao sa punopravnim delom stvarnosti, ravnopravno sa materijom i energijom. Kroz nju razumemo šta se dešava u živom organizmu i kroz nju na te procese i utičemo. To da je informacija punopravni učesnik stvarnih procesa, a ne nešto drugorazredno, nauka je utvrdila pre sto godina, to je otkriće kvantne fizike. Ali zapadna misao se dve i po hiljade godina bavila materijom i energijom i njoj je i dan-danas neverovatno teško da prihvati da informacija može isto tako praktično da se koristi.

Naš glavni alat je kineziološki mišićni test (KMT). Njega može da nauči bilo ko. Funkcioniše preko elektromagnetnog polja naših mišića. To polje služi kao kanal: informacija iz kvantnih polja u vidu kjubita, odnosno složenih fotonskih konglomerata, kreće se kroz njega u oba smera. To nam omogućava da postavimo dijagnozu problema, na primer u vinogradu, kroz pitanja na koja se odgovara sa „da“ ili „ne“, a zatim da na kvantna polja delujemo frekvencijama, mišlju i govorom.

Sve se to, uostalom, dešava samo od sebe, neprekidno, milijarde puta u sekundi. To je deo evolucije svemira, samo je mi ne primećujemo. NSW je čini svesnom i koristi je u radu isto onako kako obično vinogradarstvo koristi materiju i energiju.

U suštini, NSW je samo sledeći korak biodinamike. Preparati kao što su P500 ili P501 i jesu isti taj rad sa informacijom, a voda je samo nosilac. Zato je Šmelcer i bio u pravu: on „samo“ prska vodu, što znači da isto može da se postigne i „meditacijom“.

Šta mislite, da li je ljudima teško da razumeju NSW? Taj pristup deluje prilično radikalno, zar ne?

Da, radikalan je, dotiče sam temelj, samu našu predstavu o stvarnosti: uzdrmava je, pomera je, širi je. NSW se ne može razumeti ako se držimo slike sveta izgrađene isključivo na čulnom opažanju. Ali čovek ne samo da oseća. On i misli, on je duhovno biće. Znači da opaža ne samo čulima nego i umom. A rad uma i jeste intuicija.

Zapadna civilizacija je dve i po hiljade godina više verovala empirijskom dokazu i „racionalnim“ argumentima nego intuiciji. Otud i teškoća. Čoveku sa materijalističkim pogledom na svet teško je da razume ono na čemu NSW počiva. A da to prihvati — gotovo nemoguće.

Zašto se baš bumbar nalazi na svim vašim etiketama?

(Smeje se.) A jeste li probali da prevedete moje prezime?

Koja srpska vina vas zanimaju? Podelite sa nama svoje lične favorite

Oskar Maurer, Sagmeister

Vino pravite već skoro trideset godina — kako se za to vreme menjao vaš ukus? Ili je uglavnom ostao isti?

Moj lični ukus se za trideset godina promenio veoma mnogo. Kada sam počinjao u Vilanju 1998. godine, zanimalo me je samo jedno: ozbiljno, elegantno crveno vino, sa razvijenim telom i taninskom strukturom. Već sam rekao da sam se tada ugledao na veliku Burgundiju, gde je eterična dimenzija upisana u okvire tela i tanina. Verovatno su mi zato prilično rano počeli govoriti da moja vina nisu tipična za Vilanj, da su pre burgundska. I to, uglavnom, važi i dan-danas.

Negde oko 2013. godine, kada sam krenuo ka prirodnom vinu, otkrio sam bela i narandžasta vina. I u radu i u sopstvenoj čaši. Danas ih pravim znatno više nego ranije, a pijem ih neuporedivo češće nego pre trideset godina.

Počeli ste kao pravnik koji je kupio vinograd, a postali vinar sa sopstvenom filozofijom i sopstvenom knjigom. Da li je u vinarstvu ostalo nešto što je za vas i dalje zagonetka? Nešto ka čemu biste želeli da krenete dalje?

Iskreno, skoro sve. Naročito lepota na koju se ponekad naiđe u vinu. Ume da bude dirljiva, a ume i da obori s nogu. I gotovo uvek se rađa iz vrlo jednostavnih stvari. Njoj su potrebni pažnja, predanost i mir — i nikakva tehnika, ni u vinogradu ni u podrumu.

Vino me je naučilo da je najčešće manje zapravo više. I još nešto: da prirodu nije nimalo briga za naše neuroze, a pogotovo ne za naše strahove. Odvelo me je tamo gde nisam ni pomišljao da ću stići, a kamoli nameravao. Radoznao sam gde će me odvesti dalje.

Držim se jedne misli:

A cilj mi je jednostavan: da shvatim koliko je malo potrebno mešati se materijom i energijom da bi vino ispalo lepo koliko je to uopšte moguće.

I na kraju. Šta biste posavetovali onome ko se sprema da vaše vino proba po prvi put?

Pijte otvorenog uma i otvorenog srca. I prepustite se intuiciji.

Omiljeno jelo

Ostrige i škembići

Jedna čaša u tišini ili pun sto gostiju?

Pun sto gostiju. Verovatno je to i bio moj prvobitni odnos prema vinu.

Imao sam nešto preko dvadeset godina, živeo sam sa tadašnjom devojkom i kod kuće nam je uvek stajala bar jedna gajba vina. Nikada se nije završavalo na jednoj flaši. Stalno smo zvali goste, kuvali, pili. Takvo veče bez vina jednostavno nisam mogao da zamislim.

Od tada je tako i ostalo. Sam pijem retko. Zato gosti dolaze često: ja kuvam, pa zajedno jedemo i pijemo vino.

E, u tome je za mene smisao. I naravno, u razgovoru. Razmenjujemo misli, a vino verovatno pomaže da se te misli izoštre. Tu u igru ulazi duh — onaj isti koji u vinu živi pod imenom špiritus.

Vina koja su najviše uticala na vas kao vinara

Uopšteno — burgundska.

A ako treba da izdvojim jedno konkretno, bilo je to špansko prirodno vino čijeg se proizvođača, nažalost, ne sećam. Natočio mi ga je Holger Švarc, koji je tada u Berlinu vodio Viniculture, na VDP degustaciji, negde 2012. ili 2013. godine. Ostavilo me je bez teksta.

Ništa divljije do tada nisam popio. Nepripitomljeno, neobuzdano, u svemu odvrnuto do daske. Veoma redukovano, nefiltrirano, nebistreno, sa ogromnom kiselinom i bez sumpora. Puno života.

Uzeo sam šest flaša i odneo ih da ih pokažem prijateljima i kolegama u Vilanju.

Čaba Malatinski mi je tada rekao: „Horste, tu ima svega što mi ne želimo!“

A ja sam želeo. I tada sam shvatio da je to moj put.